После великих трагедија које су нас снашле, веома је важно чути шта наши ученици мисле о свему. Треба умети слушати, пружити им шансу да кажу шта они мисле о свему, питати их како се осећају и, напослетку, учити од њих.
Можда су петаци још увек мали, али често зрело размишљају. Прочитајте шта имају да нам кажу Душан Аврамовски, Катарина Маринковић и Новак Ивановић.
Како се осећам после трагедије у ОШ "Владислав Рибникар"
Дан је био као и сваки други. Спремио сам се и отишао у школу.
Прва три часа су прошла уобичајено, а четврти смо имали енглески. Наставница је ушла у учионицу и сви смо приметили да нешто није у реду. Питали смо шта се десило, а она је била узнемирена и само је уздахнула. После неколико минута је рекла да ће нам родитељи све испричати. Следећег часа смо имали српски. Наставница нам је све објаснила. Прво сам био збуњен и све што је рекла деловало ми је невероватно. Нисам желео да верујем да је то истина, већ сам помислио да је неки ружан сан. Било ми је много тешко. То је урадио дечак који је само годину дана старији од мене. Размишљао сам како је тако нешто уопште могло да му падне на памет. Памтим речи своје баке, која каже да је најлепше доба када се иде у школу. И ја јој верујем. Волим да се дружим и да играм фудбал са другарима. Тада сам најсрећнији и никада не осећам умор. Још увек не могу да прихватим то да је дечак урадио нешто такво, и поред толико лепих ствари које имамо. Дружење у школи, смех и шала са мојим братом и родитељима и наравно фудбал који највише волим. Неколико ноћи нисам могао ни да спавам. Размишљао сам да сва та погинула и повређена деца неће моћи да остваре своје снове.
Желим да се ово више никада не понови и да уживам у игри и дружењу са другарима.
Душан Аврамовски V/2 →
Различитост
Што се тиче различитости, мислим да смо сви другачији, на свој начин.
Ипак, у последње време сви се облаче и понашају исто. Али ја дефинитивно нисам таква особа, јер просто за себе мислим да другачије размишљам. И што се тиче музике, и начина облачења, и начина размишљања. Што би неки сматрали ,,нормалним”, ја мислим супротно, као и увек. Сматрам да би свако требало да има право да изрази своје мишљење, али само докле год не понижава неког другог. Што се тиче неких јако контроверзних тема, увек имам неко своје мишљење, по томе сам своја.
Будимо различити јер бити као и остали је досадно.
Катарина Маринковић V/1 →
Како се осећам после трагедије у ОШ ,,Рибникар”
Јутро. Једно сасвим обично јутро рекло би се, али није. Осунчане београдске улице су одједном постале мрачне.
Вест се муњевитом брзином проширила и до нас који смо били у својим школским клупама. Широм отворених очију, остали смо без гласа. Дечак је пуцао у своје другаре током часа. Страх, ћутање и неизвесност у погледима свих нас. Осећам у ваздуху бес, љутњу, тугу и страх. Сви смо ми другари који деле ужину и не иде друг на друга. По доласку из школе, у дневној соби плаче мама, плачем ја и загрљени ћутимо. Знам да многим људима мај неће сијати, птице неће цвркутати, већ ће у себи узвикивати имена своје деце. Заувек. Хиљаду питања и исто толико немих одговора. Безбрижно детињство, љубав и много смеха са другарима је потребно да би овај наш космос засијао.
Желео бих да се врате измишљене бабароге и чудовишта испод кревета, тада бисмо се мање плашили да закорачимо у стварност, у којој се десио догађај који не желим да се понови. Никада.
Новак Ивановић V/2 →