20. 2. 2024.
Актив наставника српског језика и књижевности је са својим ученицима обележио Дан матерњег језика, уз глуму и читање поезије Милана Младеновића и Ђорђа Балашевића. Ученици седмог разреда спремили су кратке драмске играрије. Матерњи језик се слави на различите начине, а најбоље речима уметника.
Манифестација је организована у склопу свечаности предвиђених за извођење на Песничком тргу у холу школе.
Захваљујемо за подршку наставници ликовне културе и библиотекарки. Снимак можете погледати и на званичном Инстаграму школе.
Музика и поезија су уметности које се прожимају и често су неодвојиве. Користе ноте и речи да остваре оно што њихова трећа пријатељица – сликарство – постиже бојама. У стваралаштву Милана Младеновића, певача, музичара и текстописца бенда ЕКВ, све то имамо спојено.
Милан је волео велеград у ком је живео, али његово срце чезнуло је да се супротстави сивим чудовиштима од бетона који прете да прогутају ,,људе из градова”. Или рату, који је деведесетих година кидао ове наше просторе и остављао их у мраку. Миланове песме следе космички принцип акције и реакције. Окружене мраком, зенице се шире и гутају траг светла, у ком год облику да се појави.
Бело као невиност. Сребрно. У песми "Гето" пратимо белу и чедну слику детињства, обучену у плаву ђачку блузу, са неизбежном "кифлом пред час". Тој необично лепој слици супротставља мисао "гар се црни свуда по снегу".
"Руке беле као снег” ,девојачке, невине и добронамерне, далеко од искварености и зла, руке суза којима чезне. Сребро и кристал, светлуцају у мраку. "Смеје се зрцало мојим очима” док сребрне бубе зричу о одласку тих лепих белих руку. Када у песнику "звецкају сребрне паре”, то је да опише једно свечано, весело, празнично расположење у души, када на свет гледамо светло, с вером да је пред нама исто такав добар, звецкав и распеван дан. То један "кад лежимо на леђима и гледамо беле облаке на небу”, неоптерећени и срећни, помало беспослени и лењи.
Модро (плаво) и зелено. Боје његовог унутрашњег света, који се из петних жила бори да се отргне од мрачне свакодневице. Модро као очи, као плава школска блуза из невиног периода проведеног у ђачким клупама. Плаво је и метафизичка боја, боја бескраја, попут неба и морских дубина. Попут византијске плаве на фрескама. Реткост и лепота.
Везано за плаву, треба подвући и улогу воде у поезији Милана Младеновића. Сузе, зној, вода која капље, кап по кап или буја као плима, пада у виду кише, прија као роса. Планинска река која светлуца у бистром дану. Вода као живот и победа над мраком и смрћу.
Зелена је боја руку морских трава. Боја ведрог дана. Мешавина плаве и златне.
Очи боје меда, боје ћилибара. Топле и сјајне, острво сусреће у бескрајном тамном кругу. У песми "Јесен” жуто је храна, жуто је воће и можда храст. Јесен је метафора за предвечерје живота, песник од ње страхује, али топлим жутим нијансама чини да та јесен буде макар подношљива.
Мада је поезија Милана Младеновића ангажована, уперена против свега што живот чини јадним и неподношљивим, уколико затворите очи док слушате песме Екатарине Велике, нећете осетити мрак. У њима је права експлозија боја, укуса јер њихове песме се обраћају свим нашим чулима.